Evropa se suočava sa značajnim izazovima u obezbeđivanju kritičnih sirovina, a trenutna politika usmerena je na transformaciju pristupa koji se oslanja na oporavak nusproizvoda iz postojećih industrijskih kapaciteta. Umesto da se fokusira isključivo na istraživanje novih nalazišta i otvaranje novih rudnika, sve više se pažnje posvećuje unapređenju postojećih industrijskih postrojenja koja mogu efikasno obezbediti potrebne materijale pre 2030. godine.
Oporavak nusproizvoda pokazuje se kao najpouzdaniji i najmanje rizičan način za obezbeđivanje kritičnih sirovina u okviru evropske industrije. Ova promjena nije ideološka, već je vođena ekonomskim faktorima, kao što su troškovi energije, ograničenja u dozvolama i potreba za kapitalnom disciplinom.
Strukturne prepreke koje postoje u Evropi otežavaju razvoj novih rudarskih projekata. Vremenski okviri za dobijanje dozvola često traju od šest do deset godina, a kapitalna intenzivnost projekata je visoka, s troškovima koji mogu premašiti 70.000 do 100.000 evra po godišnjoj toni kapaciteta. Osim toga, cene električne energije ostaju visoke u poređenju sa globalnim standardima, dok troškovi emisije ugljen-dioksida dodatno opterećuju operativne troškove.
Projekti oporavka nusproizvoda funkcionišu pod drugačijim rizicima jer koriste postojeće industrijske kapacitete bez potrebe za novim zemljištem ili izgradnjom dodatnih objekata za taloženje. Vreme realizacije ovih projekata meri se u mesecima, a ne decenijama.
Kao primer uspešnog projekta može se navesti finansiranje od 90 miliona evra koje je Evropska investiciona banka dodelila kompaniji Metlen Energy & Metals za proširenje kapaciteta rafinacije boksita i oporavak galijuma u Grčkoj. Galijum je ključni metal koji se koristi u elektronskim uređajima i fotonaponskim sistemima, a njegova proizvodnja iz rafinerija boksita predstavlja jedini održivi izvor van zemalja koje već kontrolišu infrastrukturu rafinacije.
Projekat Metlen ne samo da jača evropsku sigurnost snabdevanja galijumom, već i smanjuje potrebu za otvaranjem novih rudnika. Takođe, koristi prednosti integrisane proizvodnje energije iz obnovljivih izvora, što je ključno s obzirom na to da električna energija čini značajan deo operativnih troškova.
Slični modeli razvoja viđeni su i u drugim evropskim zemljama. U Finskoj je proširenje kapaciteta rafiniranja kobalta omogućilo proizvodnju baterijskog kobalta bez otvaranja novih rudnika. U Belgiji, kompleks Umicore-a reciklira različite metale iz složenih sirovina i ostataka, dok su investicije u Španiji usmerene na unapređenje postojećih objekata za obradu bakra.
Iz perspektive evropskih investicionih banaka, projekti oporavka nusproizvoda bolje se uklapaju u trenutne politike nego tradicionalni rudarski projekti zbog smanjenog rizika izvršenja i bržeg vremena do uticaja na tržište. Ovi projekti takođe smanjuju rizik po klimu i biodiverzitet jer ne zahtevaju nova zemljišta.
Zaključak je jasan: Evropa mora da iskoristi svoje postojeće industrijske resurse kako bi osigurala stabilnost snabdevanja kritičnim sirovinama kroz strategiju oporavka nusproizvoda. Ova strategija će omogućiti brže reakcije na tržišne potrebe uz manji rizik od tradicionalnog istraživanja i eksploatacije novih rudarskih resursa.
