Politika EU o ugljeniku daleko od toga da je jedini izvor promena za industriju EU. Geopolitičke, regulatorne, tržišne i finansijske snage streme ka tehnološkoj promeni kakva nije viđena od industrijske revolucije. Kompanije iz EU treba da razumeju novo okruženje,kao i to kako se ono razvija. Svaki igrač u industriji će biti pogođen, na ovaj ili onaj način.
Pod „tradicionalnim“ pritiscima konkurencije, promene cvetaju. Razmislite o sve većim ograničenjima u transportu i globalnim lancima snabdevanja, tekućim ili početnim trgovinskim ratovima ili rastućoj zabrinutosti zbog razlike između ulaznih troškova.
Putevi dekarbonizacije
Kompanije treba da razviju svest ,ne samo o svojim budućim izazovima dekarbonizacije, već i o izazovima svojih konkurenata i povezanih sektora. Procesa dekarbonizacije će biti onoliko koliko ima kompanija. Ali gledajući određene varijable, mogu se identifikovati zajedničke niti i obrasci koji mogu pokazati pronicljiv okvir za bilo koju strategiju dekarbonizacije. Vredni podaci za ovu svrhu (kao što je intenzitet emisije ugljen-dioksida u ključnim industrijskim sektorima ili metrička tona CO2/metrička tona proizvoda) su javno i široko dostupni od vodećih organizacija, kao što su Svetski ekonomski forum, Međunarodna agencija za energiju i Zajednički istraživački centar.
Konkretnije, istraživanjem intenziteta ugljenika i energije (glavnih pokretača očekivanog povećanja korporativnih računa za ugljenik) i verovatnog efekta Mehanizma za prilagođavanje granica ugljenika (CBAM) na trgovinske obrasce u sektoru, možemo razlikovati tri glavne polazne tačke i naknadne procese dekarbonizacije:
U srcu oluje. Ovo je tipična polazna tačka za kompanije i sektore sa najvećim intenzitetom ugljenika (i energije), kao što je prosečno 4 tCO2/t aluminijuma u industriji aluminijuma. Postrojenja sa emisijama CO2 vezanim za proces suočavaju se sa strmijom putanjom dekarbonizacije, što će u kombinaciji sa značajnim oslanjanjem na izvoz pogoršati izazov.
Dekarbonizacija takođe može početi u „srcu oluje“ za one sektore koji se prilično dobro snalaze u trenutnom okruženju visokih cena energije korišćenjem prethodnih EU i nacionalnih šema podrške ili koristi od nedavnog relativnog popuštanja na energetskim tržištima. Kompanije koje počinju u ovoj situaciji treba da posvete značajnu pažnju definisanju i implementaciji svojih strategija mnogo ranije, kako bi stekle šansu da ostanu konkurentne.
Dekarbonizacija evropske industrije zahteva strukturisano razmišljanje kao suštinski deo uspeha. Dekarbonizacija takođe nije jedina dinamika koja će definisati ishod tranzicije. Mi možemo da primenimo „nove“ strateške faktore vezane za ugljenik, ali tradicionalni (kao što su transport i globalni lanci, trgovinski ratovi, razlika između troškova inputa i uticaja klimatskih promena na prinos) će nastavti da definišu polje za igru. Težnja Evrope za strateškom autonomijom usred postglobalizacije proširuje potrebu za strateškim razmišljanjem koje razmatra sve sisteme i obuhvata ceo ekonomski razvoj i blagostanje Evrope.
Loše vođena tranzicija može ozbiljno da utiče na opstanak kritičnog elementa evropskog bogatstva i zaposlenosti, ali pravilno usmeravanje ka dekarbonizaciji ekonomije može otvoriti istorijske mogućnosti rasta za Evropsku uniju koja traži svoje mesto u svetu koji se stalno menja.
Izvor : Rabobank
