Otkako se poslednjih dana ponovo zahuktala priča o projektu „Jadar”, javnost u Srbiji je i dalje zbunjena krajnje kontradiktornim pričama o tome treba li nam ili ne litijum. Ono što sve najviše zanima jeste da li će moći i dalje da se pije voda iz česme, da li će i u kojoj meri ovaj projekat ugroziti Drinu i Savu…
Kompanija „Rio Tinto” je prošle nedelje objavila nacrte studija procene uticaja na životnu sredinu projekt „Jadar” i potvrđeno je da je suživot industrije i prirode moguć.
– Ovo su nacrti studija procene uticaja projekta „Jadar” na životnu sredinu. One predstavljaju sastavni deo tehničke dokumentacije. Gde god se nešto gradi, obaveza investitora je da pokaže kako će projekat uticati na životnu sredinu. U ovom projektu urađeno je na hiljade analiza, modela, proračuna i eksperimenata, da bi se izveo zaključak da se ovaj projekat može izvesti bezbedno po životnu sredinu, u skladu sa zakonima i standardima i Srbije i EU. Dakle, suživot industrije i prirode je moguć. Međutim, ovo nisu konačne verzije, tj. ako bi se projekat nastavio, bilo bi potrebno uraditi još neke analize, dobiti i određene zahteve nadležnih organa i zainteresovane javnosti, ali su dovoljno kompletne da tačno popisuju potencijalne uticaje – kaže u razgovoru za „Politiku” prof. dr Aleksandar Jovović s Mašinskog fakulteta u Beogradu.
Šta je zaključak studija, da li postoje rizici za kvalitet i dostupnost voda u dolini Jadra i kako bi bili sprečeni?
Za vodosnabdevanje nema rizika jer bi glavni izvor za proizvodnju bile podzemne rudničke vode i kišnica. Vode iz priobalja Drine, dakle ne iz korita, povlačile bi se po potrebi, ali to svakako nije voda koja bi mogla da se koristi za piće. Osim toga, u trenucima najvećeg povlačenja sveže vode to bi iznosilo 0,007 odsto ukupnog proticaja Drine, dakle potpuno bez uticaja na sam vodotok i druge korisnike. Kada govorimo o ostalim rizicima, zaključak studija je da projekat „Jadar” neće izazvati zagađenje rečnih tokova, uključujući reke Jadar, Drinu, Savu i Dunav. Posebna pažnja posvećena je postrojenjima za preradu otpadnih voda, gde bi koristile tehnologije kao što su ultrafiltracija, rezervna osmoza i jonska izmena.
Još jedan aspekt studija o kome se mnogo priča jeste i pitanje sumporne kiseline. Kako će se ona koristiti, skladištiti i transportovati?
Sumporna kiselina bi se koristila isključivo u zatvorenim sudovima pri temperaturi daleko ispod tačke ključanja. Ni u jednom laboratorijskom testu nije bilo njenih isparenja, a ako bi došlo do toga gasovi bi bili prečišćeni u mokrim skruberima pre ispuštanja u atmosferu. Uostalom proračuni i modeli su pokazali da uticaj procesnog postrojenja na okolni vazduh je skoro zanemarljiv. I ostali aspekti rukovanja sumpornom kiselinom osmišljeni su prema najstrožim međunarodnim standardima bezbednosti.
Kako bi definisali ulogu struke u kontekstu projekta i kako obični građani mogu da se informišu?
Očekujem da se u dalju diskusiju o projektu uključe NVO, univerziteti, projektantske kompanije i celokupna zainteresovana javnost kako bi se dodatno unapredio projekat i postavio Srbiju i u naučnoistraživačkom i u industrijskom smislu na jedno od vodećih mesta u pogledu odgovorne eksploatacije kritičnih materijala. Da bi se to ostvarilo, neophodno je da diskutujemo osnovu činjenica i da sklonimo politikanstvo iz priče. Moram da kažem da je negativna kampanja koja prati projekat nanela štetu i našoj nauci. Zbog opšte atmosfere vraćeno je u Australiju postrojenje na kome bi se obučavali naši studenti i doktorandi i koje bi značajno unapredilo naše naučne kapacitete.
Kakvo je iskustvo rada na ovim studijama i koliko je to bio kompleksan posao?
Ovo su najsveobuhvatnije i najdetaljnije studije procene uticaja projekata na životnu sredinu koje su ikada urađene u Srbiji. Posao je bio dugotrajan i kompleksan. Počeo je analizom nedostajućih podataka i analiza, zatim su urađene te analize i proračuni i modeli, ocenjena tehnička rešenja, predviđene potencijalne dodatne mere. Naše iskustvo je tu bilo naravno veoma važno, i u izradi pojedinih modela i u analizi podataka. Mi, kao fakultet, ali i druge veće ustanove koje su učestvovale, uglavnom i radimo kompleksa rešenja.
Da li se često srećete sa ovako detaljnom studijom i koliko je ovo značajno za univerzitet i Mašinski fakultet?
Kao što sam već rekao, ovo je sigurno najdetaljnije urađena studija, jednim delom usled složenosti samog projekta, a jednim što je u pitanju „grinfild” investicija. Iz toga razloga neupitno je ogromna čast i odgovornost da se ovako značajan projekat poveri fakultetima i institutima Univerziteta u Beogradu i vodećim domaćim projektantskim i konsultantskim kućama, a sa druge strane, neupitno je da se ovako značaj projekat i mora poveriti vodećim ustanovama u zemlji, a tu sigurno spadaju fakulteti Univerziteta u Beogradu. Upravo naše učešće u raznim analizama, proračunima, modelima, i naravno izradi samih studija jesu strana sigurnosti za širu javnost.
Čujemo da postoji dosta komentara zbog toga što su se neka rešenje u okviru projekta vremenom menjala. Da li je to standardna praksa?
Projekti se razvijaju dugi niz godina, menjaju se tehnička rešenja, unapređuju na osnovu proračuna, analiza. Studije iz oblasti udesa, izmenile su kompletno koncept odlaganja otpada. Prvobitno je bilo predviđeno da se otpad odlaže u tečnom obliku u velikom flotacijskom jalovištu. Ovo rešenje je promenjeno i prešlo se na tehnologiju suvih filter pogača koje povećavaju stabilnost deponije, a smanjuje njenu zapreminu, emisije prašine i mogućnost zagađivanja podzemnih voda. To rešenje je naknadno dodatno poboljšano tako što je omogućeno da se do 50 odsto otpada iskoristi za zapunjavanje podzemnih tunela u rudniku, čime je prepolovljena ukupna površina koju bi deponija zauzimala.
Kako reagujete na komentare dela javnosti koji dovode u pitanje objektivnost stručnjaka koji su radili na studijama?
Osnovna zamerka je to što je investitor studija bio investitor projekta, dakle kompanija „Rio Tinto”, ali tako nalažu propisi EU, mnogih zemalja po svetu pa i naše zemlje. Ali tako nalaže i razum, da investitor dokazuje bezbednost i uticaj svojih rešenja, a da ih nezavisna tela ocenjuju. Projekte će ocenjivati državna reviziona komisija, a studije o proceni uticaja zainteresovana javnost i tehničke komisije nadležnog organa. Kada je građen Mosta na Adi, Grad Beograd, kao nadležni organ, formirao je komisiju s velikim brojem stručnjaka za ocenu studija.
Izvor : Politika
