Evropska komisija je 16. marta objavila predlog novog Zakona o kritičnim sirovinama čijom primenom EU želi da parira Kini i SAD u proizvodnji zelenih tehnologija, kao i da do 2050. smanji emisiju štetnih gasova. Pod kritičnim sirovinama smatraju se prevashodno retki metali neophodni za savremene zelene tehnologije, a među njima je i litijum. Članice EU su obavezne da sprovedu geološka istraživanja i mapiranja novih nalazišta kako bi se eksploatacijom kritičnih sirovina smanjila uvozna zavisnost od Kine. Planira se i formiranje Odbora za kritične sirovine koji će imati pravo da određene projekte eksploatacije proglasi za strateške i maksimalni period za izdavanje dozvola za rad takvih rudnika smanji na 24 meseca.
U novom zakonu Srbija se ne pominje, ali se najavljuje saradnja s izvoznicima poput Namibije, Čilea i Kanade. Kako se u Srbiji nalazi jedno od najvećih nalazišta litijuma u Evropi, nije isključeno da projekat Jadar dobije i geopolitičku dimenziju. Tim pre što je Srbija pregovaračko poglavlje 15 o energetici otvorila 14. decembra 2021, u jeku protesta protiv izmena Zakona o referendumu i Zakona o eksproprijaciji, koje su, smatralo se, služile da se ubrza realizacija projekta Jadar. BIRN je u međuvremenu došao do izveštaja sa sastanka predstavnika kompanije Rio Tinto i šefa Delegacije EU u Srbiji Emanuela Žiofrea, održanog 25. marta 2022, dva meseca nakon što je tačka na projekat navodno stavljena. Predstavnici kompanije tad su rekli da podržavaju lokalni, ali da strahuju od rezultata nacionalnog referenduma.
Litijumska hiperbola u Srbiji, Bajka o ubrzanom rastu
Čak i kada bi postojao žanr ekonomskih naučnofantastičnih filmova, na tvrdnju zvaničnika da bi eksploatacija litijuma Srbiji za 10 godina donela nivo razvoja srednje razvijenih evropskih zemalja, teško da bi se našao režiser koji ne bi rekao „ovo je previše“. Da odmah stavimo karte na sto – Srbija sa svojih 7.803 evra BDP-a po stanovniku za srednje razvijenom zemljom kao što je Slovačka zaostaje 2,6 puta, a za prosekom EU čak 4,7 puta. Drugim rečima, BDP po stanovniku Srbije morao bi da raste 10 odsto godišnje u proseku tokom čitave decenije samo da bi Srbija dostigla današnju Slovačku. Ili 13 odsto godišnje da bi bila slična tadašnjoj (ili tek nešto manje ako bismo uzeli u obzir Balasa-Samjuelson efekat koji bi delovao na apresijaciju dinara i koji bi eventualno pomogao da se BDP po stanovniku izjednači brže), uz pretpostavku da Slovačka u tom periodu raste skromnih 2,5 odsto. Odmah je jasno da ovakav rast jednostavno nije moguć – ni bez projekta Jadar, ni sa deset ovakvih projekata u narednih deset godina.
Predsednik Srbije više puta je rekao da bi eksploatacija litijuma doprinela rastu BDP-a od 3,5 do četiri odsto. „Imali bismo 3,5-4 procenta rast veći na godišnjem nivou“, doslovno je kazao. Rast veći za 3,5-4 procentna poena godišnje znači da bi, recimo 2022, rast bio oko 6,05 odsto (stvarni rast od 2,3 odsto plus 3,75 procentnih poena), a rast veći za 3,5-4 procenta značio bi da bi iznosio 2,39 odsto (2,3 odsto puta 1,0375). Osnovano pretpostavljam da je predsednik mislio na procentne poene, a ne na procente, kako je rekao, iz dva razloga. Prvo, razlika u ekonomskom rastu između 2,3 i 2,39 odsto, iako dobrodošla i višestruko bliža stvarnim efektima, sasvim je daleko od ekonomskog čuda potrebnog da Srbija sustigne srednje razvijene evropske zemlje. Drugo, političari – čak i kada znaju razliku između procenta i procentnog poena – gotovo uvek koriste procenat u oba slučaja da bi bili „razumljiviji“.
A sada da demistifikujemo tvrdnju da bi otvaranje jedne firme, ma koliko velika bila, moglo privredni rast da ubrza za 3,5-4 procentna poena i time omogući Srbiji da sustiže navedene zemlje. Doduše, ne da ih sustigne, jer Srbiji je potreban rast od 10 i više procenata 10 godina u kontinuitetu. A takvu stopu rasta Srbija nije ostvarila nikada. Ni u toku jedne godine, a kamoli u kontinuitetu. Zapravo, takve stope mogu da ostvaruju samo izrazito niskorazvijene zemlje sa rastućim i mladim stanovništvom, poput Kine (pre dve decenije) ili afričkih zemalja. Uz to, istorijom dominiraju primeri koji pokazuju da se direktnom eksploatacijom mineralnih sirovina malo zemalja, a još manje stanovništva, razvilo (usrećilo), i da se umesto privrede uglavnom razvija korupcija. To pokazuju i rudama neuporedivo bogatije zemlje Južne Amerike.
Pošto smo pokazali da je čak i povećanje rasta za 3,5-4 procentna poena samo za sebe nedovoljno za ispunjenje bajke, sada ćemo pokazati i u kojoj meri je nemoguće i neverovatno postići ga kroz projekat Jadar. Prvo, podatak da bi ovaj projekat za toliko uvećao rast ne nalazi se ni u studiji o ekonomskim efektima, koju je izradio Rio Tinto. Studija ekonomske efekte procenjuje značajno skromnije – projekat bi u fazi pune realizacije povećao BDP za 2,8 odsto – toliko bi učestvovao u formiranju BDP-a. Samim tim, da se projekat Jadar realizuje, a sve ostalo u Srbiji ostane nepromenjeno, BDP po stanovniku porastao bi sa 7.800 na 8.029 evra. Otvaranje rudnika pomoglo bi, dakle, da se do „tadašnje Slovačke“ prevali tek jedna osamdesetina puta! Pri tome se sve ove pretpostavke u studiji Rio Tinta ne odnose samo na direktne, već i na indirektne (razvoj domaćih dobavljača i kooperanata) i indukovane efekte projekta (generisanje BDP-a kroz trošenje dohodaka ostvarenih u firmi). Pretpostavljeni indirektni efekti (koji ne zavise direktno od projekta) zapravo čine većinu pretpostavljenih efekata – predviđa se da će od 5.120 novih radnih mesta tek 1.170 otvoriti u rudniku, a preostalih skoro 4.000 odnosi se na indirektne i indukovane efekte. Ovo nije nužno previše optimistično, ali, ipak, projekat ove veličine mora da zahteva ozbiljno planiranje – koje bi to nove investicije privukao, koje bi domaće dobavljače mogao da angažuje, da li im je potrebna podrška da povećaju kapacitete, nabave novu opremu i slično – inače bi ovi efekti u potpunosti izostali.
Vratimo se korak unazad, na tvrdnju da otvaranje jedne kompanije može Srbiji nadoknaditi 30 godina zaostatka kroz ubrzavanje rasta. Izjava da bi otvaranje jedne firme rast moglo da ubrza 3,5-4 procentna poena ukazuje na ekonomsku nepismenost ili obmanu. Jer, moralo bi da se radi o firmi ekonomske snage i veličine EPS-a, tri Ziđina ili šest Mišlenovih fabrika. I to svake godine, narednih deset godina. Pri tome, poslovna imovina EPS-a, zajedno sa Kolubarom, veća je 4,5 puta od predviđenih investicija u projekat Jadar, dok je broj zaposlenih u EPS-u veći 30 puta!
Imajući u vidu sličnost industrije, zgodan za poređenje sa projektom Jadar je kineski Ziđin, jer je imao uporediva ulaganja, a ima šest puta više direktno zaposlenih. Na makronivou, Ziđin stvara oko jedan odsto BDP-a Srbije, a u izvozu je prošle, za njih rekordne godine, učestvovao sa 4,5 odsto, a veoma slični efekti se očekuju i od projekta Jadar. Nesporno je da je revitalizacija borskog rudnika imala veliki značaj za ekonomsku aktivnost na lokalu – 20 odsto zaposlenih i više od polovine fonda isplaćenih zarada u Borskoj oblasti. U slučaju projekta Jadar efekti bi bili slični, ali ipak nešto manji, budući da okolina Loznice ima drugačiju ekonomsku strukturu i došlo bi do gašenja određenih ekonomskih, pre svega poljoprivrednih aktivnosti.
Nikako ne bismo smeli ispustiti ni efekat na životnu sredinu – i pored navodnih nastojanja Ziđina da smanji zagađenja, Bor je „crna tačka Balkana“. Problem rasta zagađenja koincidira sa početkom rada i povećavanjem proizvodnje. Da li bi tako bilo i u slučaju Jadar, jedno je od glavnih pitanja na koje, čini se, ne postoji kredibilan odgovor.
Važan je, takođe, i fiskalni momenat. Kao veliki ulagač, Rio Tinto bi efektivno bio oslobođen plaćanja poreza na dobit do iznosa koji je investirao u projekat – paradoksalno, ali istinito, baš kao i Ziđin. Da zaključimo, efekti te dve investicije bili bi uporedivi, one imaju pozitivne strane – doduše ni blizu hiperboličnim tvrdnjama, za čije su ispunjenje potrebne jasna strategija i smislenija fiskalna politika. Obe investicije, nažalost, imaju i negativne efekte, pre svega na životnu sredinu.
Ova analiza nije ni za, ni protiv projekta Jadar per se. Situacija u kojoj Rio Tinto finansira studije ekonomskih i uticaja na životnu sredinu svakako negativno utiče na kredibilitet činjenica. Jednako negativan uticaj ima i pričanje bajki. Možda bi on zaista imao i značajnije ekonomske efekte, ali nema ko da ih planira i da nas u to uveri. Možda ne bi imao nenadoknadivo negativan uticaj na životnu sredinu, ali nema ko da nam to garantuje. To je i ključni razvojni problem Srbije. U ovom trenutku bliži sam stanovištu da Srbija za nešto ovako nije institucionalno zrela.
O ekonomskim efektima projekta Jadar pre više od godinu i po pisao je i ekonomista Nebojša Katić. „Ako sutra Rio Tinto bude eksploatisao i izvozio rudu iz Srbije, izvozni prihodi će povećati srpski BDP, ali ti prihodi pripadaju Rio Tintu i u pravilu ne ostaju u Srbiji. Srbija će od toga imati rudnu rentu, možda će Rio Tinto platiti i nešto poreza, a poneko će dobiti čak i platu radeći za Rio Tinto. Tu će se finansijske koristi za Srbiju završiti i one će biti neuporedivo manje nego što će biti statistički rast BDP-a“, napisao je Katić u autorskom tekstu, uz opasku da „ekonomisti jako vole indirektne efekte jer ih mogu procenjivati, uvećavati i manipulisati njima koliko žele, ili koliko im se plati“.
Još veću specifičnu težinu imaju reči Luke Ercega, rodom Kanađanina, poreklom iz Loznice, magistra prava i ekonomije i direktora firme u SAD koja upravlja investicijama. Tim pre što je do 2013. u SAD vodio firmu za proizvodnju litijuma, o čemu je govorio i za vodeće svetske medije, Njujork tajms, Blumberg i Si-En-Bi-Si, a 2012. je o strateškim mineralima govorio i u američkom Kongresu. „Projekt Jadar nikad neće moći ekonomski da se nadmeće sa projektima vađenja litijuma iz slane vode, koji se razvijaju širom sveta. Preporučio bih da Srbija istraži stare naftne i gasne izvore, jer su u mnogim takvima nađene ekonomski isplative količine litijuma“, tvrdi Erceg za NIN.
„Ekstrakcija iz slane vode ekonomičnija je i može da podnese pad cena. Ako budemo insistirali na projektu Jadar, on će za nekoliko godina biti ugašen, jer će litijum iz slane vode spustiti cenu. Stizaće sve više takvog iz `litijumskog trougla`, koji čine Argentina, Bolivija i Čile. Štaviše, litijum za automobilske baterije ne dobija se iz stena, jer takav ima previše nečistoća“, objašnjava Erceg, uz opasku da svi zaboravljaju da litijumske baterije traju deset godina, a da se one posle mogu reciklirati. „Zato nam naposletku neće biti potrebno da proizvodimo litijuma koliko ga proizvodimo danas, jer će i posle reciklaže moći da se koristi kao da je upravo izvađen iz rudnika. Srbiji bi zato bilo smislenije da podstakne fabrike za proizvodnju i sklapanje litijumskih baterija, koje su velike i teške, pa lokalna proizvodnja ima prednosti. Takva tehnološki napredna industrija bi bila podsticajna i za studente inženjerstva, elektrotehnike, hemije… pa je i zbog toga bolje baviti se time nego rudama. Vladu bih pohvalio za to što razvija tehnološke industrije i generalno bih joj preporučio da se usmeri ka `industrijama znanja`, jer rudnik litijuma neće stvoriti mnogo novih poslova“, ističe Erceg. „Naposletku, nije nemoguće imati rudnik litijuma poput onih koji postoje u Australiji. Ali pogledajte slike katastrofa koje su ti rudnici stvorili. Pritom, to što postoji u Australiji, ne postoji u Srbiji. Australijski rudnici rade zato što rudu šalju na obradu u Kinu. Kada se ruda tamo obradi, u blizini su i proizvođači baterija. Gde će Jadar slati svoju rudu ili svoj litijum?“
Ionako fantastična priča srpskih zvaničnika o litijumskim milijardama mogla je koliko-toliko da drži vodu dok su tražnja i cene tog metala na svetskom tržištu iz meseca u mesec obarale rekorde. U međuvremenu, situacija se dramatično promenila. Svetski mediji su 28. aprila objavili vest da je cena litijum karbonata pala na najniži nivo u poslednjih 18 meseci, sa rekordnih 86.170 na oko 52.000 dolara za metričku tonu. U martu ove godine, nekako baš u vreme kada je Vučić ponovo vratio u javnost priču o najvećoj propuštenoj šansi, cena se srozala za 64,22 odsto u odnosu na mart 2022. I pri tome svetske agencije kao ključni razlog za takav pad cene ne navode samo slabu tražnju, već obilnu ponudu.
U to vreme eksperti su procenjivali da će se pad cena litijuma odraziti i na pad cena električnih automobila, ne bi li se povećala njihova prodaja. A onda, kad se poveća prodaja automobila na struju, mogao bi se očekivati i oporavak cena litijuma… Ali, to je očito bila računica na dugom štapu. U međuvremenu, pad se nastavio i prvog radnog dana ove sedmice, 4. septembra tona litijum karbonata je na svetskom tržištu koštala 27.861 dolar, a samo mesec dana pre toga 37.612 dolara ili 35 odsto više. O dramatičnom padu još bolje svedoči podatak da je cena litijuma pre nešto manje od dve godine bila skoro tri puta veća nego što je sada. Ovoga puta, padu je doprinela i manja tražnja, ne mnogo veća od one najmanje, na početku pandemije, u aprilu 2020.
Uprkos tome, srpski zvaničnici nisu promenili svoju priču, kao da računicu i dalje baziraju na rekordnim cenama litijuma. Kao da je i vreme i sve drugo stalo. Sve osim nastojanja da se ponovo oživi bajka o ekonomskim efektima koje bi Srbija imala ako bi Vlada odlučila da promeni svoj stav i ipak omogući iskopavanje litijuma. Biće da je ministar Momirović, ipak, bio u pravu kada je rekao da ćemo „tek videti kako će se ta priča odvijati u narednom periodu, ali ne možemo da ignorišemo perspektive koje ona otvara“.
Izvor: NIN
