Evropski napori da se proizvodnja električnih vozila približi tržištu sve više se oslanjaju na odluke u lancu snabdevanja, posebno kada je reč o baterijama i komponentama. Analiza Transport & Environment (T&E) iz maja ukazuje da potpuno prebacivanje proizvodnje baterija za EV u Evropu može smanjiti emisije za najmanje 37% u odnosu na lanac snabdevanja kojim dominira Kina. Dodatno, korišćenje obnovljive energije u proizvodnji može udvostručiti taj efekat smanjenja emisija. U proračunu T&E-a, ispunjavanje evropske tražnje za ćelijama baterija i komponentama lokalno moglo bi doneti uštedu od oko 133 Mt CO2 između 2024. i 2030. godine.
Ovi brojevi su relevantni za industriju jer se potražnja za materijalima i procesnim kapacitetima formira kroz ugovore B2B, a ne kroz pojedinačne odluke potrošača. Kada se proizvodnja pomera bliže tržištu, raste potreba za pouzdanim dobavljačima sirovina, prerađivačima i proizvođačima komponenti koji mogu da ispune regulatorne zahteve. U tom kontekstu, OEM proizvođači automobila imaju mogućnost da utiču na strukturu nabavke kroz investiranje u evropske lance snabdevanja i sklapanje partnerstava koja uključuju off-take aranžmane sa evropskim kompanijama. Takvi mehanizmi mogu biti važni za nove učesnike koji se takmiče sa već uspostavljenim vrednosnim lancima drugde.
Paralelno sa pitanjem geografskog premeštanja proizvodnje, industrija se suočava i sa zahtevom da lanci snabdevanja budu „čisti” i odgovorni. Koncept odgovornog ugovaranja, razvijen u tekstilnoj industriji, zasniva se na podeljenoj odgovornosti kroz ceo lanac umesto da teret bude prebačen na poslednjeg dobavljača. U evropskom regulatornom okviru, nadolazeći due diligence mehanizam i EU regulativa o baterijama trebalo bi da postave standarde koji idu dalje od same sledljivosti. Fokus se pomera ka angažovanju dobavljača, formalizaciji praksi odgovornog rudarenja, kao i primeni novih tehnologija koje mogu doprineti zajednicama.
U slučajevima kada angažovanje nije moguće, razmatra se i opcija povlačenja iz saradnje, ali se očekuje da prioritet ostane na merama ublažavanja rizika i kontinuiranom unapređenju. Za velike OEM-ove koji troše značajne količine sirovina, direktan rad sa rudarskim kompanijama može biti način da se unapredi odgovorno poreklo materijala. Promocija dobavljača do nivoa tier-one statusa i njihovo uključivanje u direktne razgovore omogućavaju proizvođačima da koriste svoju kupovnu moć kao polugu za promene u praksi nabavke. Time se istovremeno otvara prostor za preciznije usklađivanje sa očekivanjima regulatora.
Manji proizvođači koji ne ostvaruju velike volumene mogu se osloniti na međunarodne šeme sertifikacije kako bi dokazali traženu odgovornost izvora materijala. Jedna od navedenih inicijativa je Initiative for Responsible Mining Assurance (IRMA), koja služi kao signal potražnje za odgovorno nabavljenim materijalima. Ovakav pristup je posebno relevantan kada se tržišni zahtevi formiraju kroz standarde koje dobavljači moraju da ispune pre ulaska u lanac isporuke. U praksi to utiče na troškove usklađivanja, brzinu kvalifikacije dobavljača i sposobnost isporuke pod jednakim uslovima.
Politički okvir takođe ima neposredan uticaj na investicione tokove i raspored proizvodnih kapaciteta u Evropi. Iako Evropa predstavlja jedno od najvećih potrošačkih tržišta, postojeći model finansiranja mogao bi da bude poboljšan učenjem iz jednostavnijih i predvidljivijih američkih politika poput US IRA. Evropska obaveza da do 2035. godine obezbedi nultu emisiju automobila šalje signal investitorima, ali T&E naglašava potrebu za sveobuhvatnom zelenom industrijskom strategijom koja bi nagradila lokalnu proizvodnju. U tom smislu, predlog strogo definisanog kriterijuma CO2 po kilovat-satu za baterije navodi se kao potencijalna industrijska mera.
Uspostavljanje tržišnog pristupa zasnovanog na emisijskom pragu moglo bi dodatno podstaći dobavljače iz „zapadnog” lanca snabdevanja. U analizi je pomenuta zajednička obaveza SAD-a, Kanade, Australije i Evrope da kupuju održivo nabavljeni nikl uz primenu ugljeničnog praga kao uslova za pristup tržištu. Poenta takvog aranžmana je da standardi emisija postanu deo komercijalnih kriterijuma pri nabavci ključnih sirovina za baterije. Za lance vrednosti to znači da će dokumentacija o poreklu i emisijama imati sve veći značaj u ugovorima.
Promene ne mogu biti ostvarene samo potrošačkom tražnjom jer su mnoge odluke B2B povezane sa ugovorima između kompanija duž lanca vrednosti. Zbog toga regulatorne mere treba da obezbede okvire koji podstiču odgovorno poreklo i lokalnu proizvodnju tamo gde je to moguće u skladu sa pravilima emisija i due diligence zahtevima. U narednim godinama očekuje se povećanje obima aktivnosti OEM proizvođača i regulatora kako bi se uskladili ciljevi dekarbonizacije sa praktičnim zahtevima nabavke baterijskih materijala i komponenti. Industrijski efekat će zavisiti od toga koliko brzo će standardi odgovornosti postati operativni kriterijumi u kvalifikaciji dobavljača.
U tom procesu posebno su važni vremenski horizonti do kojih se meri uticaj na emisije: period 2024–2030 koristi se kao referenca za procenu potencijalne uštede od oko 133 Mt CO2 pri lokalnom zadovoljenju potražnje za ćelijama baterija i komponentama. Istovremeno, cilj nulte emisije automobila do 2035. godine postavlja dugoročnu orijentaciju investicionih odluka u sektoru mobilnosti. Kada se ove vremenske tačke povežu sa regulativnim mehanizmima due diligence-a i EU pravilima o baterijama, dobavljači dobijaju jasnije parametre šta mora biti ispunjeno da bi ostali konkurentni na evropskom tržištu.
Za rudarski sektor i preradu sirovina to znači da će zahtevi vezani za odgovorno rudarenje, sertifikaciju i upravljanje rizicima postajati deo standardnih uslova nabavke velikih kupaca. Direktno angažovanje sa rudarskim kompanijama, kvalifikacija dobavljača do tier-one nivoa ili oslanjanje na IRMA sertifikate predstavljaju različite puteve ka istom cilju usklađenosti sa evropskim očekivanjima. Na strani politike, kriterijumi emisija po kilovat-satu baterije i pragovi ugljenika pri kupovini nikla mogu dodatno oblikovati tokove materijala kroz zapadne lance snabdevanja.
Konačno, kombinacija onshoringa proizvodnje baterija u Evropi, regulatornih due diligence zahteva i komercijalnih kriterijuma zasnovanih na emisijama menja način na koji se ocenjuju dobavljači duž celog lanca vrednosti električnih vozila. U analizi T&E-a naglašava se da su potrebne intenzivnije aktivnosti automobilske industrije i države kako bi okvir odgovornosti postao operativan u praksi nabavke. Time se istovremeno definiše realna osnova za merenje efekata na emisije kroz konkretne brojke vezane za period do 2030. godine.
