Evropska unija i Srbija su 19. jula formalizovale stratečko partnerstvo o kritičnim sirovinama, uz prisustvo nemačkog kancelara Olafa Šolca. Partnerstvo je usmereno na litijumske rezerve u Srbiji, koje se dovode u vezu sa proizvodnjom baterija za nemačka električna vozila. U fokusu je nastojanje da se privuku proizvođači baterija i akumulatora, kao i lanci vrednosti povezani sa elektrifikacijom. Sporazum istovremeno otvara pitanja o regulatornom okviru, društvenoj prihvatljivosti i upravljanju rizicima u vezi sa eksploatacijom.
Dogovor je postavljen kao industrijski signal za tržišta koja zavise od stabilnog snabdevanja litijumom, ali i kao politički instrument za jačanje pozicije EU u lancima kritičnih sirovina. Litijum iz Srbije se tretira kao strateška ulazna sirovina za baterije, što daje dodatnu težinu svakoj odluci o dozvolama, nadzoru i standardima zaštite životne sredine. U praksi, realizacija plana zavisi od sposobnosti institucija da primene zahteve koji prate projekte ove vrste. Zbog toga je reakcija javnosti i kredibilitet nadzora postao deo šire procene održivosti projekta.
Kontroverze se najpre vezuju za region Jadara, gde se nalaze litijumske rezerve. Iako su predstavnici kompanije Rio Tinto, srpske vlade i Evropske unije davali uveravanja o ekološkoj bezbednosti, deo javnosti ostaje skeptičan prema tome kako će se rizici kontrolisati u realnim uslovima eksploatacije. Kritike dodatno pojačava činjenica da se projekat dugo suočavao sa otporom lokalnih zajednica. Time se pitanje životne sredine pretvara u operativni faktor koji može uticati na tempo i društvenu stabilnost projekta.
Drugi front spora odnosi se na percepciju usklađenosti EU sa sopstvenim vrednostima tokom procesa proširenja. Nakon decembarskih izbora 2023. godine, stanje demokratije u Srbiji bilo je predmet kritika institucija EU i nemačke vlade. U tom kontekstu, sporazum o litijumu dobija dodatnu političku dimenziju jer se projektom potencijalno prepliću strateški interesi i ocene vladavine prava. Za proevropske krugove to može značiti razočaranje kada se prioriteti EU doživljavaju kao selektivni.
Otpor projektu nije novijeg datuma: zimski protesti 2021/2022 doveli su do otkazivanja projekta u tadašnjoj fazi. Kritičari su ukazivali da vlasti, predvođene Srpskom naprednom strankom (SNS) i predsednikom Aleksandrom Vučićem, čekaju povoljniji trenutak da inicijativu ponovo pokrenu. Ta dinamika je kasnije potvrđena kroz sudski proces koji je promenio status projekta. U julu 2024. godine Ustavni sud je poništio odluku iz 2022, čime je stvoren pravni prostor za povratak projekta u fokus.
Ubrzo nakon odluke suda, Srbija je potpisala memorandum sa EU uz prisustvo kancelara Šolca, nedelju dana nakon poništenja iz 2022. godine. Od tada Rio Tinto pojačava aktivnosti usmerene na oblikovanje javnog mnjenja, naglašavajući ekonomske koristi i tvrdnje o ekološkoj bezbednosti projekta. Vučić je litijumsku inicijativu predstavio kao ključnu za ekonomski razvoj Srbije. Paralelno sa tim, opozicija i dalje ukazuje na rizike po životnu sredinu i insistira na nastavku kritičkog preispitivanja projekta.
U periodu krajem juna i početkom jula sprovedeno je istraživanje koje je objavio New Serbian Political Thought (NSPM), a prema kojem je 52,1% ispitanika bilo protiv rudnika dok je 33,7% podržavalo projekat. Pouzdanost NSPM-a dovedena je u pitanje u javnoj debati, ali brojke ukazuju na značajno protivljenje. Pored toga, protesti su zabeleženi u više gradova tokom poslednjih meseci, što govori o upornosti društvenog otpora. Za industrijske planove to znači da društvena licenca ostaje neizvesna komponenta.
Šira slika odnosa Srbije i EU dodatno komplikuje situaciju oko litijuma. Iako podrška članstvu u EU istorijski prelazi prag od 50%, novija istraživanja pokazuju pad ispod tog nivoa delimično zbog nezadovoljstva zahtevima EU koji se odnose na sankcije Rusiji. EU je pokušavala da popravi imidž kroz promotivne kampanje, ali litijumski projekat uvodi novi element trenja u javni narativ. U takvom okruženju sporazum o kritičnim sirovinama može biti dočekan kao test odnosa između strateških ciljeva i domaćih očekivanja.
Za proevropsku opoziciju problem nije samo sadržaj sporazuma već i način na koji se on uklapa u evropski proces integracija zasnovan na vrednostima. Koalicija “Srbija protiv nasilja”, koja je osvojila 24% glasova na izborima u decembru 2023, kritikovala je projekat litijuma, kao i liberalno udruženje ProGlas. Poseta zvaničnika EU i Nemačke usled kritika o izbornim praksama dodatno je narušila poverenje dela pro-demokratskih aktera. Vedran Džihić iz Austrijskog instituta za međunarodne poslove ocenjuje da fokus EU na litijumu potkopava vrednosnu logiku integracije.
Džihić takođe navodi da bi projekat mogao smanjiti legitimnost EU među proevropskim građanima i povećati rizik od represije prema onima koji izražavaju neslaganje. Ovakva procena ima direktan značaj za političku stabilnost okruženja u kojem bi eventualne investicione odluke morale da budu praćene regulatornom primenom i nadzorom javnih standarda. Istovremeno, pitanje demokratije ostaje povezano sa percepcijom evropske politike prema Srbiji nakon decembarskih izbora 2023. godine. Time litijumski sporazum postaje deo šire debate o kredibilitetu procesa proširenja.
EU istovremeno naglašava opredeljenje za proširenje kroz novu Stratešku agendu 2024–2029, ali pristup Srbiji ostaje oprezan u pogledu konkretnih koraka ka članstvu. Iako se spekuliše da bi sporazum o litijumu mogao ubrzati put ka EU integracijama, nisu naznačeni jasni mehanizmi ili vremenski okvir za formalno približavanje članstvu. Džihić opisuje pristup Zapadnom Balkanu kao pragmatičan i “neutralan po vrednostima”, što se uklapa u širu sliku selektivnog fokusiranja na strateške sektore poput kritičnih sirovina.
Sa srpske strane pojavljuje se stav koji sugeriše parcijalno usklađivanje bez obavezujućih koraka ka punopravnom članstvu: ministar saobraćaja i infrastrukture Goran Vesić izjavio je da je Srbija “suštinski postala članica EU”. Takva formulacija odražava pozicioniranje vlasti koje održava intenzivan kontakt sa EU uz izbegavanje jasnih obaveza prema punoj integraciji. U tom okviru sporazum o litijumu dobija dvostruku funkciju: industrijski okvir za kritične sirovine i politički signal bez eksplicitnog ubrzavanja procesa članstva.
Za tržišne učesnike relevantnost ovog dogovora leži u tome što litijumski projekat direktno utiče na lanac snabdevanja baterijama koje su povezane sa električnim vozilima u Nemačkoj i šire u Evropi. Međutim, operativna izvedivost zavisi od toga kako će biti rešena pitanja dozvola, nadzora životne sredine i društvene prihvatljivosti nakon višegodišnjeg otpora. Formalizacija partnerstva 19. jula pokazuje prioritet EU za kritične sirovine, dok istovremeno političke kontroverze ukazuju da reputacioni troškovi mogu pratiti realizaciju projekta kroz vreme.
