Potražnja za tehnologijama niskih emisija u Evropi i šire ubrzava pritisak na lance snabdevanja kritičnim mineralima. Od električnih vozila i litijum-jonskih baterija do solarnih panela, dronova i naprednih sistema, ključne komponente zavise od stabilnog pristupa lithium, nickel i cobalt. U takvom okruženju, geopolitički rizici i koncentracija prerade postaju operativno relevantni za industriju, posebno kada se planiraju kapaciteti i tokovi materijala.
Evropska izloženost uvozu je izražena po pojedinim sirovinama. Južna Afrika obezbeđuje 41% evropskog primarnog mangana, dok Čile pokriva skoro 80% prerađenog litijuma. Dodatno, Kina kontroliše oko 70% globalnog lanca vrednosti baterija, od prerade sirovina do finalne montaže, što povećava osetljivost regiona na prekide u snabdevanju.
U tom kontekstu, regulatorni okvir EU dobija praktičan značaj kroz upravljanje otpadom iz baterija i standardizaciju performansi reciklaže. Naučnici u okviru Zajedničkog istraživačkog centra Evropske komisije (JRC) razvijaju usaglašene pristupe zasnovane na nauci za prikupljanje otpada iz baterija i reciklažu u skladu sa Baterijskom regulativom iz 2023.. Cilj je da se zavisnost od stranih minerala prevede u kružni sistem koji funkcioniše unutar Evrope.
Ekonomika i tempo razvoja rudarskih projekata dodatno komplikuju situaciju za proizvođače i prerađivače. Istraživanje može trajati godinama bez garancije da će se pronaći komercijalno isplativi resursi, dok eksploatacija nosi znatno veći ekološki otisak. Kao ilustracija intenziteta procesa, proizvodnja 1 kilograma kobalta zahteva oko 250 kilograma vode i generiše više od 100 kilograma otpada.
Nasuprot tome, reciklaža se pozicionira kao put sa manjim opterećenjem resursima i potencijalno stabilnijim ulaznim tokovima. Za kobalt iz iskorišćenih litijum-jonskih baterija navodi se da je potrebno oko 100 kilograma vode po kilogramu, što je oko 2,5 puta manje nego kod rudarstva. Razlika je posebno značajna za materijale poput nikla i litijuma, koji su centralni za lance snabdevanja čiste energije.
Politike u naprednim ekonomijama već su usmerene na elektroniku i reciklažu baterija, naročito kada je reč o EV baterijama. Ipak, struktura industrijskih kapaciteta ne prati očekivanja koja proizilaze iz regulatornih ambicija. Prema podacima Međunarodne energetske agencije (IEA), vodećih 20 kompanija za predtretman baterija i oporavak materijala nalazi se u Kini.
Koncentracija kapaciteta dodatno se vidi kroz udjele najvećih aktera. Prva tri preduzeća zajedno čine oko 15% globalnog predtretmana i gotovo 20% kapaciteta za oporavak materijala. Istovremeno, kako Kina dominira tržištem gigafabrika baterija, očekuje se da će zadržati vodeću poziciju: do 2030. godine mogla bi da drži više od 75% globalnih kapaciteta za oporavak materijala, uz oko 10% za SAD i samo oko 5% za EU.
Upravo zbog tog jaza između regulatornih ciljeva i geografije industrijskih kapaciteta, „urbano rudarstvo“ dobija operativnu težinu u planiranju tokova materijala. Oporavak vrednih metala iz elektronskog otpada i iskorišćenih baterija koristi činjenicu da e-otpad često sadrži veće koncentracije kritičnih minerala nego prirodni ležišta. Na taj način se sekundarni izvori vezuju za postojeće tokove otpada koji nastaju u samoj ekonomiji.
JRC procenjuje da bi sekundarni kobalt oporavljen iz evropskih tokova otpada mogao da zadovolji do 42% potreba EU do 2050. godine. Međutim, deo evropskog otpada iz baterija danas se šalje u inostranstvo radi obrade, što utiče na dostupnost materijala unutar regiona. Razlog leži u kombinaciji nižih troškova rada i postojanja velikih postrojenja u državama koje su glavni proizvođači.
Prebacivanje obrade nazad u Evropu ima direktne implikacije na bezbednost snabdevanja i usklađenost sa ciljevima regulative. Baterijska regulativa EU predviđa oporavak 80% litijuma i 98% kobalta iz otpadnih baterija do 2031.. U praksi, to znači da standardi merenja performansi reciklaže postaju ključni za procenu realnog doprinosa sekundarnih izvora.
Zbog potrebe za uporedivošću rezultata među državama članicama i različitim tehnologijama obrade, JRC razvija zajednički naučni okvir za harmonizaciju načina merenja performansi reciklaže baterija širom EU. Usaglašavanje metodologije utiče na troškove implementacije kroz smanjenje varijabilnosti izveštavanja i omogućava doslednije praćenje učinka. Time se rastući fond e-otpada vezuje za merljive parametre oporavka materijala.
Kako se obim otpada iz baterija povećava, uspostavljanje domaćih tokova obrade dobija stratešku dimenziju kroz dostupnost sirovina unutar granica EU. Pored ciljeva regulative, standardizovani pristupi mogu da podrže inovacije u procesima predtretmana i oporavka materijala kroz jasnije kriterijume uspešnosti. Ujednačeni režim merenja takođe olakšava kontrolu usklađenosti kada se performanse reciklaže prevode u planiranje bilansa materijala.
U zbiru, kombinacija geografske koncentracije industrijskih kapaciteta u Kini i strožih ciljeva EU prema otpadnim baterijama pojačava značaj sekundarnih izvora unutar regiona. Procene o potencijalu oporavka kobalta do 2050. godine ukazuju na to da domaći tokovi mogu imati merljiv doprinos potrebama EU. Istovremeno, razlike u potrošnji vode između rudarstva i reciklaže ostaju relevantan pokazatelj operativnog uticaja lanaca snabdevanja.
