Evropska tranzicija ka elektrifikaciji i dekarbonizaciji sve više se oslanja na sirovine koje kontinent ne može proizvesti u potrebnim količinama. Svaka nova faza širenja kapaciteta za mobilnost, energetiku i digitalnu infrastrukturu povećava potražnju za litijumom, niklom, bakarom, kobaltom, grafitom i retkim zemljama. U praksi, to znači da konkurentnost industrije sve češće zavisi od dostupnosti i cene materijala, a ne samo od tehnoloških rešenja.
Tehnologije koje pokreću prelazak na čistu energiju imaju različitu, ali zajedničku karakteristiku: intenzivnu potrošnju minerala. Električna vozila troše do šest puta više minerala u odnosu na tradicionalna vozila, pri čemu se u lancu vrednosti izdvajaju litijum, nikal, kobalt, mangan i grafit. Vetroturbine koriste magnete sa retkim zemljama, dok solarni paneli zahtevaju srebro, silicijum i bakar. Sistemi za skladištenje energije dodatno povećavaju potražnju za litijumom i niklom.
U segmentu vodoničnih tehnologija potražnja se proširuje na plemenite metale. Elektrolizatori za proizvodnju vodonika zahtevaju platinske metale iz grupe platine, što uvodi dodatni sloj rizika u nabavci. Time se mineralna zavisnost ne ograničava na baterije i obnovljive izvore, već zahvata šire industrijske lance koji podržavaju energetsku transformaciju. Za evropske proizvođače to je relevantno jer se nabavne specifikacije direktno vežu za ograničene izvore i preradu.
Rizik nije samo u količinama, već i u koncentraciji globalne prerade i proizvodnje. Kina dominira preradom za litijum, retke zemlje, grafit, kobalt i volfram, dok kontrola pojedinih karika lanca dodatno pojačava ranjivost. Indonezija je ključna za nikl-ove intermedijere, Demokratska Republika Kongo je dominantna u rudarstvu kobalta, a tzv. „Litijumski trougao” obezbeđuje značajan deo svetskog litijuma iz slanih voda. Takva struktura tržišta povećava izloženost cenovnim šokovima i prekidima isporuka.
Troškovni pritisci se zatim prenose na evropske proizvođače kroz cenu obrađenih materijala. Evropski proizvođači baterija plaćaju više za prerađeni litijum i nikal nego konkurenti u Aziji, gde vertikalno integrisani lanci i državna podrška smanjuju troškove proizvodnje. Sličan obrazac se odnosi na vetroturbine, solarne module i druge komponente čistih tehnologija energije. U takvom okruženju marže mogu biti pod pritiskom još pre nego što projekti uđu u fazu operativne proizvodnje.
Mineralna zavisnost ima i bezbednosnu dimenziju koja se vezuje za kritične sektore. Odbrambeni sistemi oslanjaju se na retke zemlje, titan i specijalne legure, dok poluprovodnici zahtevaju visokoprecizan silicijum, volfram i galijum. Telekomunikaciona infrastruktura zavisi od germanijuma i drugih specijalnih metala. Bez kontrole nad ključnim sirovinama raste rizik gubitka autonomije u tehnologijama koje su važne za nacionalnu bezbednost i industrijske sisteme.
Za razliku od tehnoloških poboljšanja koja mogu smanjiti intenzitet materijala tokom vremena, strukturna zavisnost traži kombinaciju mera duž celog lanca vrednosti. Jedan pravac je razvoj domaćeg rudarstva i prerade: Evropa raspolaže ležištima litijuma, nikla, retkih zemalja i bakra, ali njihovo aktiviranje zahteva političku volju, regulatornu agilnost i društvenu saglasnost. Paralelno je naglašena potreba za kapacitetima prerade jer rudarstvo samo po sebi ne obezbeđuje sigurnost snabdevanja bez obrade u regionu.
Drugi element strategije je reciklaža baterija i elektronskog otpada kao dugoročan izvor sekundarnih sirovina. Međutim, reciklažni tokovi ne mogu odmah nadoknaditi rastuću potražnju koja dolazi iz elektrifikacije i širenja kapaciteta obnovljivih izvora. To znači da infrastruktura reciklaže mora da se skalira istovremeno sa primarnim snabdevanjem. U međuvremenu ostaje oslonac na primarne materijale kao osnovu stabilnosti lanaca nabavke.
Treći pravac su strateška partnerstva sa zemljama koje imaju pouzdane resurse ili kontrolu nad pojedinim karikama lanca vrednosti. Pored klasičnih aranžmana otkupa (ofseta), partnerstva bi trebalo da uključuju suinvestiranje, razvoj postrojenja za preradu i transfer tehnologija. Takav pristup je relevantan jer smanjuje rizik od jednostranog oslanjanja na pojedine geografske tačke koncentracije prerade. Ujedno utiče na sposobnost evropskih kompanija da planiraju nabavku kroz duži horizont.
Četvrti instrument su strateške rezerve za retke zemlje, grafit i prekursore za baterije koje mogu ublažiti kratkoročne poremećaje na tržištu. Ipak, rezerve ne zamenjuju dugoročnu sigurnost snabdevanja jer ne rešavaju pitanje trajnog pristupa primarnim sirovinama niti kapacitete prerade. Zbog toga se rezerve posmatraju kao mehanizam stabilizacije tokom šokova umesto kao strukturno rešenje mineralne zavisnosti.
Konačno, smanjenje intenziteta minerala kroz inovacije predstavlja peti pravac koji se vezuje za razvoj tehnologija sa manjom potrošnjom ključnih materijala. U tom kontekstu pominju se čvrstostanjske baterije (solid-state), natrijum-jonske baterije (sodium-ion), motori bez retkih zemalja te mreže efikasnije po bakru kao i paneli sa manjom potrošnjom materijala. Ipak, komercijalizacija takvih rešenja ostaje vezana za pristup određenim ključnim mineralima koji su potrebni čak i u alternativnim arhitekturama.
U zbiru, mineralna baza postaje centralni faktor evropske industrijske politike u periodu ubrzane tranzicije ka elektrifikaciji. Kako zavisnost raste iz godine u godinu, troškovi nabavke obrađenih materijala i rizici koncentracije dobavljača sve više utiču na konkurentnost industrijskih lanaca u Evropi. Bez adresiranja zavisnosti od litijuma, nikla, kobalta, bakra i retkih zemalja tempo zelene transformacije ostaje podložan spoljnim ograničenjima tržišta sirovina.
