Strah od ekološke katastrofe koju bi mogla da donese eksploatacija litijuma, ponovo je oživljena među stanovnicima Srbije posle najave poslednje faze pregovora Evropske komisije (EK) i Srbije oko memoranduma o tzv. kritičnim sirovinama, Uprkos žestokom protivljenju javnosti u Srbiji iskopavanju litijuma, Maroš Šefčovič, evropski komesar za „zeleni plan“, najavio je za Juronjuz da je finaliziranje memoranduma o razumevanju između Srbije i EU za snabdevanje Unije kritičnim sirovinama pri kraju.
Nagoveštaji o ovakvom smeru kretanja dolaze još od septembra prethodne godine, kada je potpisano pismo za jačanje i proširenje saradnje na kritičnim lancima snabdevanja, a Šefčovič se tada sreo i sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem. Šefčovič je sada precizirao i da je memorandum „fokusiran na ekstrakciju, preradu, rafiniranje i upotrebu litijuma“.
Iako Šefčovič nije spomenuo Rio Tinto, rudarskog giganta koji već godinama „priprema teren“ za eksploataciju litijuma u Srbiji, strah od potencijalne ekološke katastrofe i dalje postoji. Evropski komesar je naglasio da je po ovom pitanju EU u „bliskom kontaktu s Vladom Srbije“, a da će ceo proces biti osiguran „najvišim evropskim standardima“. Ako dogovor bude postignut, biće to značajni korak u planu da Srbija do 2030. godine snabdeva Evropsku uniju sa barem tri odsto prerađenog litijuma.
Snabdevanje tzv. kritičnim resursima, među kojima je i litijum, važno je za evropsku industriju. Kada je litijum u pitanju, prvenstveno na auto-industriju i proizvodnju električnih automobila, budući da je Evropa drugi najveći uvoznik litijuma na svetu, posle Kine, i trenutno čini 21 odsto svetskog tržišta. Najveći deo litijuma trenutno u Evropu stiže iz Južne Amerike, međutim, Kina je trenutno najveći proizvođač litijumskih baterija, jer se u toj zemlji obavlja 60 odsto svetske prerade litijuma. Kina, takođe, ima udeo i u nekim od najvećih nalazišta litijuma u Južnoj Americi, a u toj zemlji se proizvodi 70 odsto anodnog i 85 odsto katodnog materijala na svetu, Zbog toga Evropa nastoji da smanji zavisnost od uvoza, jer postoji opasnost da bude u problemu usled eventualnog trgovinskog sukoba sa Pekingom, naročito posle najavljenog uvođenja EU tarifa na kineske električne automobile.
Sa druge strane, brojni evropski proizvođači automobila počeli su ulaganja u fabrike baterija za električne automobile, kako bi izbegli moguću uvoznu zavisnost i poremećaje u lancima snabdevanja, kakvih je u poslednje vreme bilo što zbog pandemije koronavirusa, rata u Ukrajini i na Bliskom istoku.
U takvoj situaciji, srpske rezerve litijuma mogle bi da budu veoma značajne za Evropu, jer na našem kontinentu trenutno gotovo da nema proizvodnje tog metala.
Iako predstavnici vlasti, na čelu sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, koji je litijum nazvao „našim blagom“ i da, što se njega tiče, „može ujutro da se kopa“, tvrde da se radi o „velikoj razvojnoj šansi“, građani i stručnjaci opravdano strahuju od dugogodišnje ekološke opasnosti koja nam preti.
Kako je ranije za NIN, u autorskom tekstu, pisao dr Imre Krizmanić, profesor Biološkog fakulteta u Beogradu, ukoliko se litijum bude eksploatisao, „ostaće nam na stotine hiljada hektara uništene prirode, neupotrebljivog poljoprivrednog zemljišta i vodotokova, koji će imati sve više otrovnog otpada u sebi“.
Krizmanić, pozivajući se na izvedena istraživanja, nave je da je ustanovljeno kako će „sprovođenjem planiranih radova i aktivnosti, a posebno deponovanjem različitog industrijskog otpada i jalovine, doći do znatnog uništavanja prirode i narušavanja biodiverziteta na celokupnom prostoru planirane eksploatacije i prerade minerala jadarita„.
„U određenim, primarnim zonama uticaja, evidentno će doći do potpunog, direktnog i bespovratnog uništavanja pojedinih staništa, uz očekivano potpuno nestajanje svih vrsta koje ih naseljavaju“, naveo je Krizmanić.
Protesti u Srbiji protiv Rio Tinta i eksploatacije litijuma u Srbiji, koji su svoj najveći zamah imali tokom 2021. i 2022. godine, doneli su ono što se u javnosti najčešće naziva zabranom istraživanja litijuma. Sagovornici NIN-a objašnjavaju da je to zapravo povlačenje Prostornog plana predela posebne namene Jadar, područja u zapadnoj Srbiji gde je najveće nalazište litijuma. Građani su tada uspeli da skupe 290.000 potpisa u peticiji koja predstavlja pravni osnov da se glasa o zabrani daljeg istraživanja litijuma u Srbiji. Međutim, od toga, po svemu sudeći, ako se uzme u obzir Šefčovičeva najava, nema ništa.
Povratak projekta „Jadar“ na mala vrata
Dugotrajni protesti protiv iskopavanja litijuma kulminirali su 11. decembra 2021, kada su demonstranti blokirali 50 gradova širom Srbije, da bi vlada u januaru sledeće godine, kako je rekla tadašnja premijerka Ana Brnabić. „stavila tačku na Rio Tinto“ i ukinula prava na istraživanje litijuma i bora u zapadnoj Srbiji, od strane bilo koje kompanije. Tada je takođe ukinula sve potpisane akte države i Rio Tinta.
Međutim, danas izgleda da je ta zabrana bila samo za domaću javnost. Država je blizu dogovora sa Evropskom unijom, a strah od ovakvog razvoja situacije postojao je i pre dve godine. Zato su iz pokreta „Kreni-promeni“ organizovali onlajn peticiju, koja je prikupila 290.000 potpisa i zahtevala pored odlaska Rio Tinta i uvođenje moratorijuma na eksploataciju litijuma i bora u narednih 20 godina. Kako za NIN kaže profesor Šumarskog fakulteta i ekološki aktivista Ratko Ristić, mi danas ne znamo šta se desilo sa tim potpisima.
„Bila je jedna peticija koju je potpisalo oko 290.000 ljudi i to su sakrili u Narodnoj skupštini, tada je (Vladimir) Orlić bio predsednik. Mi ne znamo gde se nalazi 290.000 potpisa koji su predati, koji su pravni osnov da se glasa o zabrani daljeg istraživanja litijuma u Srbiji. Zabrana nikada nije doneta, ali je doneta odluka o ukidanju prostornog plana područja posebne namene „Jadar“ za iskopavanje litijuma pored Loznice. To je ono što je na snazi. Problem je u tome što imamo na delu jedan ‘perverzan’ pokušaj, jedne prezadužene i korumpirane države, naše aktuelne vlasti, da taj projekat ponovo uđe na mala vrata. Svedoci smo da je kompanija Rio Tinto, od trenutka kad je doneta zabrana, odnosno obustava projekta, potrošila više od 250 miliona dolara. Postavlja se pitanje što troše toliki novac ako je projekat obustavljen“, kaže Ristić.
Na
opasnost od litijuma ne ukazuju samo građani, već i stručnjaci, a Ristić objašnjava da se struka slaže kako ne postoji opravdan razlog za uvođenje ovakvog projekta. Dodaje da bi ovo bio samo prvi u nizu takvih projekata čime bi počelo „raskopavanje Srbije“.
„Dokazano je na skupu SANU da ne postoji ni socijalno, ni ekonomsko, ni ekološko, pa ni kulturno opravdanje za realizaciju nekog takvog projekta, koji bi bio samo prvi u nizu. Nije u pitanju samo Loznica, imamo Valjevo, Gornji Milanovac, Požegu, Čačak, Jagodinu i Rekovac. Time bi počeo stampedo raskopavanja Srbije. To je paradigma jednog potpuno pogrešnog pristupa održivom razvoju, koji bi trebalo da nam omogući da ostvarimo ozbiljan privredni rast, da sačuvamo kvalitet životne sredine i da ostavimo zemlju boljom nego što smo je zatekli. Ako vrhunski biolozi u projektu ’Jadar’ sa Biološkog fakulteta, Instituta za biološka istraživanja ’Siniša Staković’ kaže da ne treba realizovati projekat jer će biti potpuno ugrožen živi svet, onda se uopšte ne postavlja dalje obrazloženje da li ili ne pristupiti tom projektu. Naravno da ne“, objašnjava Ristić.
Strateški interesi i „najviši standardi“
Međutim, istraživanja litijuma su potpuno legalna u Srbiji. Članom 4. Zakona o rudarstvu i geološkim istrazivanjima jasno definisani kao „mineralni resursi odnosno mineralne sirovine od strateškog značaja za Republiku Srbiju”. Tako da je eksploatacija litijuma daleko od zabrane, čak je navedena i kao strateški interes države. Sagovornici NIN-a kažu da ne postoje ni evropski propisi koji zabranjuju kopanje litijuma, niti je poznato da je bilo koja država u svetu eksplicitno zabranila njegovu eksploataciju.
Samim time, Evropska unija nam obećava da će ekstradicija retkih minerala, među kojima je i litijum, biti urađena po „najvišim evropskim standardima“. Inženjer tehnologije Dušan Blagojević u razgovoru za NIN kaže da evropski standardi nisu štetni po životnu sredinu, a samim time ni naši (koji su u velikoj meri preuzeti iz EU). Najveća razlika je u tome što se za neke granične vrednosti emisija gasova daju duži rokovi prilagođavanja nego što je to slučaj u EU.
„Imamo jasnu i preciznu regulativu EU koja se tiče emisija zagađujućih supstanci. Ako kompanija tvrdi da posluje u skladu sa evropskim standardima, projektna rešenja i analize uticaja na životnu sredinu lako mogu utvrditi da li bi njihov projekat prošao u EU. Unija jasno definiše najbolje dostupne tehnike za održavanje emisija u prihvatljivim granicama, bez trajnih štetnih posledica po život i zdravlje ljudi. Sve ovo se može proveriti uz odgovarajuća tehnička rešenja, studije uticaja na životnu sredinu i spremnost za razgovor zasnovan na činjenicama“, objašnjava Blagojević.
Blagojević kaže da hidrometalurška prerada jadarita, barem iz javno dostupne dokumentacije, ne predstavlja tehnologiju sa značajnim emisijama, jer ne koristi toksične ili ekotoksične hemikalije. Međutim, mere sprečavanja i smanjenja emisija tek trebaju da se vide u analizi uticaja na životnu sredinu.
On dodaje i da svako ko planira projekat sa minimalnim životnim vekom od 50 godina, planira ga po najstrožim standardima, jer se mora uzeti u obzir i to da ćemo do tada ući u Evropsku uniju (valjda). Prema njemu, garant kontrole nije samo u tome što će Evropska unija podržati taj proces, već i u raznim drugim sektorima društva. Naime, država će imati ulogu regulatora emisija, a ne Rio Tinto. Takođe, civilna društva i lokalne zajednice mogu predstavljati još jednu branu u potpunom „divljanju“ takve korporacije. Međutim, i pored ovih regulatora, to nije najveći faktor kontrole prema Blagojeviću.
„U ovom trenutku možda i važniji faktor su zahtevi tržišta. Potencijalni kupci i Evropska unija (EU) ne žele da kupuju sirovine koje bi bile dobijene uz štetni uticaj na prirodu. Zato je snabdevanje auto-industrije litijumom podvrgnuto najstrožim eksternim proverama koje obuhvataju detaljnu analizu mera koje proizvođač primenjuje kako bi sprečio štetne uticaje na okolinu. Svi vodeći proizvođači automobila prihvatili su ovaj pristup“, smatra on. Kako dodaje, od 1. februara 2027. godine svaka industrijska baterija i baterija za električno vozilo u prodaji u EU moraće da poseduje „pasoš“, odnosno digitalni sertifikat koji bi omogućio kupcima da provere poreklo materijala korišćenih u procesu proizvodnje baterije.
„Među tim informacijama, takođe moraju da se nađu podaci koji bi pokazali da li je sirovina korišćena u izradi baterije dobijena na odgovoran način. Svako kršenje direktiva Evropske unije bi ograničilo pristup tržištu EU, kompanija koja je ne bi poštovala bi bila izložena izuzetno visokim kaznama koje ne bi bile niže od 5 odsto ukupnog prometa koji kompanija napravi u čitavom svetu“, zaključuje Blagojević.
Međutim, iako EU propisuje ekološka pravila, među građanima vlada veliko nepoverenje da li će ona biti poštovana u Srbiji. Pogotovo što je britanska istraživačka grupa Korporejt voč još pre tri godine iznela analizu prema kojoj je EU označila region Jadra kao „zonu žrtvovanja“ za industriju zelene energije. Jer, iako i u drugim EU zemljama postoje velike rezerve litijuma, u njima do sada nije bilo eksploatacije, osim na jednom nalazištu u Portugaliji, ali ipak postoji nekoliko istraživačkih projekata, prenosi Nin.
